Mali je broj stvari koje se
mogu porediti sa silom prvog sudara sa albumom “Doolittle”. Pometenost je još veća ako u tom trenutku imaš 16 godina i ne znaš gde si
pošao.
Muzički kritičari i danas pokušavaju da mapiraju odakle ovo čudo dolazi, kako
je „Doolittle“ „spasio alternativni rok“, i kako već to ide. Tragaju za
izvorima u spisima dadaista, analiziraju buku Hüsker Dü, seciraju Andaluzijskog
psa, zagledaju raspored reglera na mikseti Gila Nortona, ali to su sve trice.
Ovaj album nam se svima zario u mozak poput zlatne cigle zato što nas je
ohrabrio da razdragano skačemo po margini, da je apsolutno nevažno što smo u
manjini, da je ok vrištati ljubavne pesme, da je još bolje ako to radiš atonalno,
da je najbolje kada to radite u dvoje, da je ok vrišati svete spise, da je ok
ne znati gde ćeš, da je predivno odrastati uz radio koji vrti ovaj album svako
malo, da se veština letenja sastoji u tome da naučiš „kako da se baciš na
zemlju i promašiš“.
I da je potpuno ok što ti se vrišti trideset i pet godina kasnije.
“Take a little walk to the edge of town And go across the tracks Where the viaduct looms...” (Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)
Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.
Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.
Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.
*
Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam. Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine. Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.
Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.
Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.
* Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.
Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.
Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.
Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert, zahvaljujući tebi.
Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.
Uvodni tekst na blogu kaže:
„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”
Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:
“... You'll see him in your head / On the TV screen And hey buddy, I'm warning / You to turn it off He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru You're one microscopic cog / In his catastrophic plan Designed and directed by / His red right hand.”
Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku. Iskoristi je. Možda se oglasi. Možda zatraži promenu lokacije. Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...” Možda neće.
Ali, znaj da će pročitati. I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.
Hodaš ulicom, onda sledi checkpoint, i odjednom kao da si iz Barselone prešao u Havanu od pre dvadeset godina, u nekoliko koraka. (Skromno iskustvo sa gradovima koji dele srodne arhitekture u različitim delovima sveta i različitim ekonomijama nameće to poređenje. Možda nije adekvatno.)
Stotinak metara od granice podeljenog grada krije se Rüstem Kitabevi. Tu je knjižara, zatim bašta, u njoj radionica predmeta od drveta, šank oblepljen tragovima pop-kulture sa zapada, tu je i prostor u kojem se očigledno održavaju promocije ideja, i svirke.
"Kuvar kasni, sinoć je imao svirku, imamo samo kafu i kolače", kaže nam jedna od zaposlenih dok prebacuje stolice iz prostora u baštu.
Kafa i kolači su dobri.
Glas mujezina lebdi iznad dvorišta u kojem svira džez.
„Violator” je prvi zvuk koji čujem u glavi kada pomislim na leto 1990, i sate provedene pod zvezdama na stenama još uvek toplim od sunca. Sve je toplo: stene, more, vazduh, želje, glave, žar koji kruži, naša tela. Dejv se na kraju pesme oglasi iz tišine nežnim “Enjoy the Silence”, i to odzvanja preko vode. Lepo nam je, iako znamo da neće trajati. Neki od prijatelja i devojaka iz ekipe nisu tu, i neće stići zbog balvana postavljenih na puteve naše domovine. Neki od onih koji su tu uskoro će obući uniforme, i vratiti se potpuno drugačiji. Još uvek ne znamo većinu reči koje će nam obeležiti narednih deset godina.
“Words are very unnecessary,
They can only do harm.”
“Violator” je učinio da Depeche Mode konačno postaju veliki bend. To nas je radovalo, iako nismo imali prilike da prisustvujemo. U dane izlaska albuma – na kontinentu koji se ponovo udaljavao od nas – 5000 fanova DM kampovalo je četiri noći ispred prodavnice u kojoj će Martin, Dejv, Endi i Alan potpisivati “Violator”. Na dan objave albuma dočekalo ih je 17000 ljudi. Zahvaljujući ovom albumu bend će konačno imati ONU pesmu koja postaje opšte mesto, ali se nikada neće izlazati. Možda zato što od nje srce, glava, telo i želje ponovo postaju topli.
*
Bio sam baš tvrdoglav u želji da „Enjoy The Silence” čujem uživo pod zvezdama Beograda, a ne pod nekim drugim nebom. I zbog toga sam čekao baš dugo. Konačno, 2009 – dolaze u Beograd! Onda otkazuju. A te godine je na koncertima “Enjoy the Silence” zvučala nikad bolje. Pogledaj snimak iz Barselone. Ironijom sudbine, na dan kada je koncert trebalo da bude održan, u Beograd je došao Džozef Bajden.
*
Konačno, dvadeset i tri godine kasnije stojim naspram bine postavljene na Ušću, i gledam Martina dok uzima gitaru. Počinje rif. Stena sa početka priče je na teritoriji druge države. Neki od prijatelja koji su te ležali na stenama su i dalje tu. Ipak, mnogi su odavno pod drugim zvezdama. Neke reči su tako učinile. Mi koji smo ostali morali smo da pevamo za sve nas. Kako su nam glasovi pucali.
„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.
(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)
Negde u ovo doba dana pre 33 godine moja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da manje laže – kao odgovor na ulicu poslala tenkove.
U isto vreme je prekinula program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.
Tu domovinu je inače bilo sve teže voleti, ali od tog dana je bilo jasno da se od mene ljubav i ne traži. Kada ti u 18. godini neko usmeri cev tenka u glavu, zaboraviš na ljubav. I ja se od te večeri osećam kao čovek koji je nema domovinu.
Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno. Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: odsluži vojsku, plaćaj nerazumne poreze, baci papir u kantu, zasadi drvo, brini o društvu a ne svom dupetu, prijavi kvar, i šta sam već naučen da je red.
I evo nas, trideset i tri godine kasnije, u baš lošem odnosu. Ona se svakodnevno baš trudi da ja dignem ruke od svega, ili – još bolje – odem, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.
“There goes the last DJ Who plays what he wants to play And says what he wants to say. And there goes your freedom of choice There goes the last human voice There goes the last DJ.”
Među mnogim pričama o nastanku radija oduvek mi je najzabavnija bila ona o
Dejvidu Sarnofu, koji je pre nešto više od 100 godina među prvima razumeo potencijal
tada novog izuma.
Za razliku od mnogih koji su o radiju razmišljali kao uređaju koji omogućava ljudima
da komuniciraju “jedan-na-jedan”, Sarnof je shvatio da radio može biti
iskorišćen za priču “jedan-ka-svima”.
(To nije jedini slučaj da tek
osmišljena sprava dobije novi život zahvaljujući nečijem promišljanju. Da
parafraziram Gabrijela Garsiju - svet je još uvek bio mlad, i mnoge stvari još
uvek nisu imale svoje konačno ime, i nismo znali kako ćemo ih koristiti. Tomas
Edison nije konstruisao fonograf da bi ljudi snimali i slušali muziku, već da
bi jedni drugima slali glasovne poruke. Ipak, muzika je pobedila.)
Kada je Sarnof pozvao investitore da ulože novac u razvoj “bežične muzičke
kutije”, bogatuni nisu razumeli komercijalni potencijal radija: “Ko bi platio
slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?”
Magija radija nikada nije bila svima razumljiva.
Paradoksalno, bogatuni su vremenom shvatili “komercijalni potencijal”, i to će
biti ono što će tu magiju najčešće limitirati – i, konačno, inspirisati Toma
Petija da napiše pesmu “The Last DJ”.
Ona peva o radijskom di-džeju koji je frustriran što ne može da pušta šta želi,
i odlazi u Meksiko u potrazi za slobodom.
Tom Peti je ovu pesmu posvetio Džimu Ledu, radio-voditelju koji je decenijama
emitovao program na nekoliko radio stanica širom Kalifornije. Možda i ne znaš da znaš njegov glas? Džimov glas izgovara “najave” na albumu “RADIO
K.A.O.S” Rodžera Votersa iz 1987.
U trenucima najveće slave Džimovu emisiju je re-emitovalo oko 160 radio stanica
širom Amerike.
To je magičan, teško objašnjiv osećaj, koji nema veze sa “slavom”, “uticajem”,
i ostalim glupostima. On air svetli iznad mikrofona, kroz studijsko staklo vidiš da te u nekim
trenucima ne slušaju ni “rođeni” tonac i muzički urednik emisije, zato što su
se prebacili na kontrolne zvučnike i nameštaju trake ili vinile koji će tek biti
emitovani - ali ti znaš da to što pričaš u mikrofon ponekad slušaju i stotine
hiljada ljudi. Dok pričaš – znaš da među tim hiljadama postoji Jedna, ili Jedan
koji će neku pesmu čuti prvi put u životu, i otkriti novi svet.
Nikada nećeš upoznati tu osobu. Radio je jednosmeran, “jedan-ka-svima”. Ta
osoba ne može da ti ostavi lajk ili komentar. I nikada nećeš saznati šta će ta
osoba uraditi sa tom pesmom, i gde će je odvesti. Možda će baš tu pesmu
izabrati za prvi ples na venčanju. Možda će tražiti da bude sahranjena uz nju. Ne
znaš, ali deliš pesme i priče dalje, tako pomažeš pesmama da stignu do onih
kojima su namenjene.
*
Nedavno sam imao priliku i
čast da razgovaram sa čovekom čije su emisije svojevremeno meni otkrivale nove
svetove, i punile uši i dušu zvučnim slikama koje su me terale da tragam dalje.
Dečačko oduševljenje što smo u istom prostoru, i što pričamo o muzici dok nam
pušta Džulijana Lejdža postalo je još jače u trenutku kada je izgovario suštinsku
rečenicu, koju bih rado prigrlio kao svoju.
Citiraću ga po sećanju: “Osećam unutrašnji mir, i ispunjenje - u nadi da sam jednim
delom svoje egzistencije učinio nekome nešto dobro, emitovanjem neke muzike.”
A učinio je, odavno. Mene je, ne znajući, doveo tu gde sam danas, rešen da nastavim da delim muziku kako umem i znam, čak i kada radija kakav znamo više nema, pa pravim “radio iz kuhinje”. Nema klasične On Air lampice, ali je Aleksandra napravila nešto bolje.
Tomova pesma kojom je ova priča je u nastavku.
Nema spota, samo zvuk.
Velikim pesmama slike nisu potrebne.
Džim Led kojem je pesma posvećena umro je krajem prošle godine.
Poslednjih dvanaest godina radijske karijere je radio emisiju u kojoj je puštao
“manje poznate bendove”.
Ostao je slobodan.
U neke pesme se jednostavno zaljubiš u prvih sedam sekundi. U trenu osetiš da
je stvorena za tebe – privuče te poput nekih ljudi na prvi pogled, na prvi zvuk glasa ili prvih nekoliko nota, u ovom slučaju odsviranih na Vox gitari sa dvanaest žica.
(Ista gitara je korišćena u uvodu jedne od najužasnijih pesama u istoriji
sveta.
Nije, dakle, do instrumenta.)
Privuče te toliko snažno da zauvek zapamtiš mesto i vreme prvog susreta.
Frekvencija Radija Studio B, godišnja lista “100 veličanstvenih”, početak januara
1986, oko 22h.
*
Tih godina sam
imao ritual. Dečački zaljubljen u muziku, i svestan da mi ona pruža mnogo
radosti, danima sam se pripremao za godišnju listu “100 veličanstvenih”
koja je emitovana prvih dana januara na Studiju B. Emisija je uvek trajala oko dvanaest sati.
Znajući da će u tih 100 biti
mnogo pesama koje bi valjalo preslušavati opet i opet, i da ih nema u
prodavnici ploča - danima pre toga sam ‘pripremao kasete’, kojih nikada nije bilo
dovoljno – i razmišljao šta obrisati ili presnimiti, a da bih imao
dovoljno traka na koje ću snimati pesme sa ove liste. Bilo mi je jasno da o muzici, generalno,
znam baš malo, i da mi je glava već puna pesama kojima ne znam ime, ali mi se dopadaju. Zbog toga ću
stiskati ‘record’ na kasetofonu posle svake najave, a do polovine pesme ću već proceniti da
li snimanje zaustavljam i premotavam traku natrag, ili snimam pesmu do kraja, nadajući
se da voditelj neće utrčavati pre njenog kraja, i da je neće prekinuti reklamom, ili džinglom.
“The Killing Moon” je na prvo slušanje zvučala kao nešto što oduvek znam, iako smo se te večeri prvi put
sreli. To je, valjda, sudbina.
*
Može li
genijalno delo nastati iz naizgled nepovezivih elemenata? “The Killing Moon” je
dokaz da su čuda moguća. Za njen nastanak zaslužni su – između ostalog - jedan
san, jedno letovanje u Rusiji, balalajka orkestar u holu hotela, i Dejvid Bouvi.
Mnogo godina
kasnije Ian Mekalok će reći da se jednog jutra probudio
sa tom rečenicom u glavi – „Faith, up against your will“. „The Killing Moon“ je o svemu, od rođenja preko smrti do večnosti, bogu –
šta god to bilo, i večnoj borbi između sudbine i volje. To je moja „biti ili ne
biti“.
Ostaje nepoznato da li je tu rečenicu poneo iz
sna u noći punog meseca, ali sada znam da je Vil, inače genijalni gitarista, počeo
iz štosa da niže akorde iz Bouvijeve „Space Oddity“ unatraške, shvatio
da se dešava nešto magično i onda nastavio da radi na tome, sve dok nije
oblikovao „najlepšu pesmu svih vremena“, kako je Ian svojevremeno ovu pesmu
neskromno najavljivao u medijima. A za najlepši pasaž u pesmi, onaj deo u kojem
ta 12-žičana gitara donosi eho istoka zaslužno je jedno veče u Rusiji. Les i
Vil, basista i gitarista su se zatekli u foajeu hotela, u kojem je bend svirao
balalajke. „Potpuno cheesy kabare. Ali, bilo je fantastično, i
inspirisalo nas je da se igramo tim melodijama, sve dok nismo dobili ovo“, reći
će kasnije jedan od njih.
*
Echo & The Bunnymen su do sada snimili najmanje dva albuma koji bi
se mogli naći na nekoj imaginarnoj, nedovršivoj listi 50 najdražih svih vremena,
i napravili neke pesme koje možda slušam i češće od ove. Prljavi, nervozni album "Heaven Up Here" preslušavam češće nego druge. Bubanj na "All My Colors" me udara jače. "Bring on the Dancing Horses" češće pevušim. "Bedbugs and Ballyhoo" me čini mlađim.
Ali, ja „The Killing Moon“ više i ne moram da slušam. Mogu da je reprodukujem do detalja, da se poigravam u glavi zvučnim ukrasima koji je čine veličanstvenom, da pratim samo reverbe na
gitari, ili nežni doboš Pita De Frajtasa, klavijaturu koja
u dva tona preleti nad zalivom pod mesečinom, mogu da uđem u tu sliku kada god
poželim, sednem na obalu mora i gledam kako se sudbina i volja neprekidno prelivaju u blagim talasima, a nijedna od te dve sile ne može biti pobednik, ne zauvek.
„The Killing Moon“ je prvi put emitovana na današnji dan, 20.
januara, 1984.
Glas, i način na koji je Vlada Čeh pričao jedan je od razloga zašto sam se kao klinac zaljubio u radio.
Slušanje njegovih emisija je bilo poput obrazovnog programa – ne samo zbog onoga o čemu je pričao, već kako je to radio. Mali je broj malih ljudi iz radija koji su znali kada uneti dozu drame u govor, kada nešto reći kroz osmeh, kada napraviti malu pauzu da bi ona rekla više od reči.
Tek kada sam se mnogo godina kasnije prvi put našao iza mikrofona shvatio sam koliko je veštine za to potrebno, i zašto je važno da na emisiju dođeš potpuno pripremljen.
Vlada Čeh je autor (barem jednog) slogana koji me privukao „svetu reklama“. Saopštiti sve o novom proizvodu na tržištu u samo nekoliko reči, a na način koji će biti i jasan i pamtljiv je - sada to znam – velika veština. „Pali se lako, ne gasi nikako“ za lansiranje nekada čuvene „Hepo kocke“ je dokaz za to.
Imao sam priliku i čast da radim sa Vladom, i gledam koliko rada, ideja, strasti i domišljatosti stoji iza njegovih kratkih, britkih doskočica koje su na sastancima sa klijentima, ili u razgovoru sa kolegama izazivale smeh, i veliko poštovanje. To je bila možda najvažnija lekcija koju sam od njega mogao da naučim: kako ispričati priču tako da je svi razumeju, usvoje, i prepričavaju dalje.
To je suština onoga što radimo, u svakodnevnom poslu ili različitim radio-formama. Zbog svega toga mi je, kao prvom laureatu ovog priznanja, puno srce.
„Pitanje je: Dokle će Jov trpeti? Koliko još toga treba da
mu bude oduzeto dok ne shvati da su ti nepravedni postupci duboko
neprihvatljivi? U kom će trenutku zapitati kome sve to koristi?
Ko je odgovaran za smrt njegove dece?
Kada je čovek obavezan da se brani od proizvoljnih odluka onih na vlasti?
Kolikih prava treba da budemo lišeni dok Jov ne kaže, „Sad je dosta“?
(Alberto Mangel)
*
Bučna koalicija: Artan
Lili, Disciplin a Kitschme, Santigold, Dee-Lite, Horkestar (2x!), Straight
Mickey & The Boys, Partibrejkers, Veliki prezir, Danijel Kovač i Boris
Mladenović, Darkwood Dub, Foto, Plejboj, The Coup, The Specials, Dub Pistols, Konstrakta
& Zemlja gruva, Del Arno Band, Bob Marley & The Wailers i Ekatarina
Velika + Miloš Hammer, Eduardo Galeano, Predrag Voštinić, Milan Milišić, Alberto
Mangel i Radomir Lazović.
Gledam kroz prozor ’redakcije’ u mrak, ređam pesme za miks, razmišljam koliko bi naša srca, noge i uši češće igrali od sreće kada bismo se više ‘bavili politikom’. Jer, sve je politika.
U jednoj staroj, meni važnoj pesmi The Specials pevaju:
"This place is coming like a ghost town /
Bands won't play no more”.
“Ghost Town” peva i o tome. Jedan grad doživljava ekonomski kolaps, zahvaljujući merama tadašnje Premijerke, i postaje mesto duhova, 'u kojem niko ne želi da svira'. Malo stariji se verovatno sećaju kraja osamdesetih i početka devedesetih na ovim prostorima. Furiozni niz koncerata: The Pixies, The Stranglers, Gun Club, The Godfathers, Nick Cave & The Bad Seeds, Mega City 4, Dejvid Bouvi, Igi Pop, House Of Love, Suzan Vega, Sisters od Mercy, Bob Dilan... i onda, a zahvaljujući pogrešnoj politici – ništa.
Tišina.
*
U protekle dve godine u našem komšiluku svirali su Brus Springstin, The Killers, Fontaines D.C, Depeche Mode, Florence & The Machine, Nora Džons, Sigur Ros, Bonobo, Fatoumata Diavara, Gregori Porter. Uskoro u komšiluk dolaze i The National, Simple Minds, Air, Leni Kravic, Khruangbin, Sleaford Mods, The Smashing Pumpkins...
Mnogi koje bih voleo da slušam ovde, u toploj noći, pod našim parčetom zvezdanog neba. Ali, zvezda nema.
Da, to što nam oni koje volimo dolaze u goste retko, ili nikada - ima veze sa politikom, i ekonomijom koja proističe iz te politike. I, da – i na to možemo da utičemo u nedelju, na izborima.
Mislite o tome. Poslednja strofa u pesmi "Ghost town" kaže:
“Can't go on no more, The people getting angry” Sutra stiže predizborni, ljuti miks
Ukoliko malo duže pratite ovaj blog, možda se sećate serijala priča o pesmama koje su mi važne ili drage; onima od kojih se raspadnem, ili mi pomažu da se sastavim.
Ideja je, naizgled, bila jednostavna: napisati do 39. rođendana 39 priča o 39 takvih pesama.
Morao sam da počnem da to pišem da ne bih zaboravio da pišem.
Negde u vreme završene dvadesete priče - pojavljuje se Ivan Bevc, pokretačka sila tada mlade izdavačke kuće Booka uz predlog:
- Hajde da od toga napravimo knjigu! - Stani, čekaj, vidi Ivane... ja radim stvari čija je priroda nestalna, radim ono što nestaje u etru. Radijske emisije, radio-drame, reklame, sve što prođe kroz uši i nakon toga iščezne, a knjiga ostaje!
Ali, naravno da hoću! I hvala ti.
Promocija knjige „39 pesama“, održana na moj 40. rođendan u knjižari Beopolis je jedan od najvažnijih dana mog života. Ekipa iz knjižare je tvrdila da je jedini pisac koji je napravio veću gužvu na promociji bio Erlend Lu. To je bila i njegova zasluga.
*
Deset godina kasnije – a taman kada sam konačno rešio da isključim mikrofon, zaćutim na neko vreme i potpuno se posvetim pisanju druge knjige – evo Ivana ponovo. - Hajde da pričamo u „Sto minuta buke“! Naravno da hoću ;)
U nešto više od 100 minuta pričamo o monografiji o Milanu Mladenoviću, Subi, radiju, i onda malo o online radiju, bioskopu Voždovac, zašto je važno da koncertni film Talking Heads „Stop Making Sense“ bude emitovan u Beogradu, Gospodinovu, i – pomalo - o reklamama.
Georgi Gospodinov piše: „Avgust je poslepodne leta“. Zbog te rečenice zaplutam ka davnim avgustima, najdražim plažama i zalivima.
(Neke od njih sam nedavno ponovo video. Kako se svet smanjio!)
Dok plutam, niz ruku mi se sliva kapljica iz tek zagrižene breskve, i u trenu - ja sam ponovo klinac koji sa drugarima tamani breskve na zidiću kampa, dok gledamo kako di-džej ređa ploče.
Diskoteka će uskoro osvetliti ceo zaliv.
Još uvek sam premali da bih te večeri ušao u diskoteku. Ali, i kada bih bio ušao, šta bih tamo radio? Nemam sa kime da igram. A i kada bih imao, ne bih znao.
Sedim na tom zidiću i zavidim di-džeju. Prvo, on ima SVE ploče i pesme koje bih i ja voleo da slušam kada mi se hoće, a ne samo kada ih puste na radiju, a ja njihove deliće snimam na kasete. Drugo, on je di-džej, on ne mora da igra. Njegov posao je da učini da drugi igraju. I može da pusti šta mu se hoće. Razmišljam kako je to lep posao, i završavam breskvu. * Ovaj miks je daleki odjek tog avgustovskog predvečerja provedenog na zidiću kada sam otkrio šta bih voleo da radim u životu.
Sada imam sve te pesme.
Zalivom odjekuju: ABC, Simple Minds, Ultravox, The Human League, „Pop Muzik“, Murray Head, Slađana Milošević, The Creatures, Kid Creole & The Coconuts, neke reklame iz osamdesetih, Tom Tom Club, Haustor, Bad Manners, Lena Lovich, The B-52’s, Xenia, U Škripcu, Depeche Mode, Yazoo, Prefab Sprout, Ekatarina Velika i The Stranglers, za kraj.
„Navigacione mape su ovde beskorisne“, reći će nam Marianđela pre polaska ka Palermu. Prateći njene instrukcije presecamo neverovatnu periferiju koja se gotovo odjednom, nakon treće raskrsnice pretvara u potpuno drugačiji grad, samo su navike vozača iste i na prilazima i u centru.
Dočekuje nas Marika, nasmejana gospođa mama.
Čini nam se da nas uvodi u "običnu", veliku zgradu. Ali, iza tih zidina i teških drvenih vrata Marika nam otkriva ozidani bunar iz vremena punskih ratova u podrumu zgrade, na sledećem nivou stakleni pod kroz koji se u taj bunar gleda, prostorije u kojima je hladno i tokom najtoplijih dana, gde je najbolji sladoled, gde se u kvartu dobro jede i zašto se odmah pored bolje pije, i onda nam otkriva neverovatan, potpuno eklektičan enterijer u kojem se dvadeset vekova naređalo poput slojeva, i u kojem ćemo boraviti, kada sutra želite doručak?
Sunce je već palo, idemo u grad. Ludo je, zamazano, frenetično, vlažno, šljašteće, štrokavo, nadrealno, oduševljavajuće i neverovatno bučno. Crna braća prolaze pešačkom zonom na trotinetima ili biciklima ozvučeni moćnim getoblasterima, smenjuju se jeftini lokali i restorani sa diskretnom rasvetom i mesinganim izrezbarenim tablama, lako je razlikovati turistu od lokalca, između zgrada niz ulicu vide se brodovi u prašnjavoj luci, vlaga je tolika da ti preostaje samo da raskopčaš košulju i raduješ se svakom dašku povetarca.
Prateći taj povetarac i verujući da znaš gde si i gde ideš, zaviriš iza ugla i izbiješ na trg Ruđera Setima ispred Politeana Teatra. Ispred Teatra - ceo Sicilijanski simfonijski orkestar, Đani Iorio i njegov bandeon, usviravaju Pjacolu, i ono grotlo iza nas kao da se utiša samo od sebe. Uzimamo vodu u najbližem lokalu, delimo sendvič i smeštamo se na stepenište kraj nogu uvaženog Ruđera, čekamo koncert.
Na trg polako pada noć. Bakice i uglađeni gosti sinhrono mašu lepezama, deca se iza nas jure po prljavom pločniku, ciče i smeju, prozuji i poneki preglasni biciklista, ali to Đanija i simfoničare ne ometa da razvale temu iz „Il Postina“ Luisa Bakalofa.
Dok sviraju, mislim na poslednju ulogu Masima Troizija u tom filmu o poštaru i Nerudi, prevrćem u glavi njegovu odu moru, koliko puta more u toj odi kaže „ne“, i kako meni ovaj grad sada kaže „ne, ne možeš me uhvatiti u jednom kadru, foto-aparati su ovde besmisleni, stavi poklopac na objektiv i gledaj oko sebe."
Otkako je radio-prijemnik položio karte pred digitalizacijom, mnogo nakon što je prve rane zadobio u borbi sa videom, najbolje emisije se prave da ostanu, da se slušaju barem nekoliko puta, da se proučavaju i premotavaju. A ona čiji je kreator Nebojša Krivokuća, radijski voditelj, pisac, dramaturg i bloger, zaista zaslužuje mnogo vraćanja na „mjesto zločina“. „Prešlicavanje“ je proces koji zarobljava. Informacija za koju nijesmo ni bili sigurni da nam je bila potrebna. Raspoloženje sa kojim se izjednačavamo jer imamo sugestivnog vodiča kroz muziku. Emocija koju dijelimo u trenutku kad smo mislili da smo sami sa pjesmom. Krivokuća je uvijek ili ispred vremena, ili ide ukorak sa njim. I baš zbog toga „Prešlicavanje“ jeste emisija na koju se uvijek možete osloniti.
Između pisanja knjige o Milanu Mladenoviću, novih emisija, gostovanja, stalnog posla u advertajzingu (koliko slogana nam je prošlo kroz uši a da nismo ni znali da su njegovi) i koračanja kroz život koji svima podmeće nogu, Krivokuća je stigao da se uhvati u koštac sa našim „Ili-ili“. Za Objektiv otkrio je, između ostalog, koji automobil smatra simbolom budućnosti koju nijesmo dočekali, zbog čega ne voli nijednog filmskog Tita, te zašto je tako nepopravljivo zaljubljen u radio.
NAJVAŽNIJA PESMA EKV-a: „Zajedno“ ili „Sinhro“?
U istoriji našeg rokenrola postoji još svega nekoliko pesama poput „Zajedno“. U četiri minuta te pesme staje sve: naš prošli život, i onaj kroz koji se još uvek probijamo, misleći i nabrajajući prijatelje sa kojima smo delili prostor, vreme i snove, a koji su uveliko daleko, ali se mi, eto, borimo i dalje. Takvu pesmu može da napiše samo čovek koji je sve to proživeo; ostao sam u svom gradu zakopan, ali se nije predao - već je rešio da rifom i krikom rasteruje mrak. Ovih nedelja često iznova čitam Milanove intervjue i izjave iz tog vremena radeći na knjizi o njemu, i preslušavam ponovo ceo njegov opus - ali „Zajedno“ me pri svakom novom slušanju iskreno iznova potrese. Ova pesma je već dugo na listi pesama koje mi intimno mnogo znače, ili – recimo to tako – koje mi izazivaju lučenje veće količine oksitocina nego aktuelna himna države u kojoj živim. To je moja „... zalud vatra groma“. Kada čujem onaj prelaz na gitari i Milanovo ljuto „jeeeee!“ u pozadini, ja sam spreman na sve.
FAZA DEJVIDA BOUVIJA: Glam Bowie ili Thin White Duke?
Naravno da mi je Zigi Stardast važan, ali „Beli Vojvoda“ će mi uvek biti intrigantniji. Kroz Zigija je celoj jednoj generaciji ponudio slobodu. „Beli Vojvoda“ je došao niotkuda, potpuno sluđen Amerikom, narkoticima i okultizmom. Taj lik je ultimativni test za svakog Bouvijevog obožavaoca, jer te uči kako se u životu odnosiš prema glupostima ličnih idola. Opet, u to vreme je napisao neke od najlepših pesama karijere, poput „Word on a Wing“.
DRUG TITO NA FILMU: Ričard Barton ili Voja Brajović?
Nijedan. „Tito“ je izvorno bio jedna vrsta kreacije, ili uloga po sebi. Imam dovoljno godina da se sećam pravog Tita - te mi ni Barton koji desinhronizovano otvara usta, ni blago komedijaški Brajović nisu prava stvar.
KONCERT NA KOM NISTE BILI: Genesis – „Dancing With The Moonlit Knight“ – 1973. u Londonu ili Depeche Mode live at Palau Sant Jordi in Barcelona, 1998?
Bez obzira na totalno obožavanje muzike Pitera Gebrijela, i to što sam se u satima pre njegovog koncerta u Beogradu 2013. uverio da je Piter privatno izuzetno normalan, zabavan i divno radoznao tip kojeg bi bilo lepo imati u familiji kao najdražeg ujaka ili strica – više žalim za koncertom Depeche Mode. Više bih vikao, skakao i plakao na tom koncertu. Gledao sam ih u nekim kasnijim godinama, kada su mi već bili manje važni.
RADIO VODITELJ SA EKRANA: Džek Kilijan u „Midnight caller“ ili Frazier u istoimenoj seriji?
Prvi je došao prerano, a drugi prekasno, kada sam već bio zaljubljen u radio kao medij koji mi je već dao neke od najlepših godina života. To je pre Robin Vilijams u „Good Morning, Vietnam“. Inače sam skeptičan prema „ekranizacijama radija“, bez obzira na „The Boat That Rocked“, ili „Radio Days“. Zaljubljen sam u radio zato što je lišen slike, a to nas inspiriše da maštamo, da dopunjavamo sliku. U tom smislu, ako moram da biram – izabraću voditeljku iz „The Warriors“ Voltera Hila.
FELINI: „La strada“ ili „La dolce vita“? „La strada“ – ne samo zbog filma, već i svega što je Felini morao da uradi da bi ga snimio. Inače - „Amarkord“, jedan od najdražih filmova svih vremena.
SLOGAN: "U SVE SE MEŠA" ili „Probaj da pojedeš samo jedan“?
Naravno da mi je draži onaj u čije nastajanje sam umešan ;) U poslu koji svakodnevno radim se ipak retko dešava da rečenica izgovorena u reklami ili slogan kampanje postane deo svakodnevnog govora, „štos“ koji dobija samostalni život, ili meme koji se na internetu pojavljuje van konteksta. Dodatno, rad na tom projektu me naučio da kreativni direktor tokom sastanka mora pažljivo da sluša i prati tok misli kolega. To mi je pomoglo da opstanem u advertising industriji već gotovo 30 godina.
SUPERHEROJ: Spajdermen ili Supermen?
Supermen. Njegova sudbina je da spasava svet koji, zapravo, nije njegova domovina.
NAUČNIK: Karl Sagan ili Ričard Dokins?
Biram obojicu. Sagana zbog neverovatne naracije, predstavljanja najkomplikovanijih procesa na pitak način, bezgranične ljubavi i vere u čovečanstvo, te konačno i zato što je uspeo da ubedi kolege da „Johnny B. Goode“ Čaka Berija bude poslat u daleki svemir. Dokins – zato što iz iste bezgranične ljubavi prema čovečanstvu nema problem ili strah da se protiv budala i ludaka prosvetiteljski bori dokazima, stavom i upornošću, što je krvav posao.
AUTOMOBIL IZ FILMA: Delorean iz „Back to the future“ ili Dodž sedan iz filma „Blues Brothers?
Delorean - kao simbol budućnosti kojoj smo se nadali i radovali, i koja je trebalo da bude sjajna. Za sada nije ispunila baš sva očekivanja, ali – ima još nešto vremena, nije još kraj.
Neki bi na ovaj dan napravili veeeeeliku, spektakularnu proslavu - sa mnogo gostiju, bendom i vatrometom. Neki drugi bi dan iskoristili za lamentiranje nad prošlim vremenom, i prebrojavali zube, ljubavi, ušteđevinu, imovinu, šećer u krvi, broj kontakata u adresaru i pečate u pasošu. Ili napisali autorski tekst pun mudrosti sakupljenih za pola veka. Neki bi se k o n a č n o uozbiljili.
Ja, eto, nisam od takvih, već sedim za mikrofonom i pravim – miks od 50 pesama. Ne 50 najvažnijih ili najdražih svih vremena, već onih koje želim danas da čujem i podelim sa tobom umesto torte.
Na bini se smenjuju: Talking Heads, Buldožer, Šumski, Haustor, Sparks, Kevin Morby, James, Peter Gabriel, Del Arno Band, Mose Alison, Working Week, Joe Jackson, Ian Dury, Šarlo Akrobata, Darkwood Dub, Khruangbin, The Beach Boys, The Chills, Keane, Prefab Sprout, David Bowie, Svadbas, Sitzpinker, The Flaming Lips, The National, Sivert Hoyem, R.E.M, Ekatarina Velika, The Beatles...
Pedi MekAlun je napisao neke od najlepših pesama koje sam čuo u životu. Ali, ne znam koja je od njih najlepša.
Kako merimo dubinu potresa koji Pedi izaziva stihovima „Life's not complete / Till your heart's missed a beat“, ili „Maybe you'll learn/There's nowhere you can go”? Uporedi lepotu “Life of Surprises” i “We Let the Stars”, i pokušaj da se odlučiš.
Nije sve u dubini potresa. Mnogo je i u lepoti i nežnosti tih pesama.
Nisam jedini koji tvrdi da je Pedi majstor. Dok je bio na vrhuncu poznatosti - kao pevač, tekstopisac i kompozitor sada zaboravljenog benda Prefab Sprout - o njemu se pisalo kao “najtalentovanijem pesniku pop muzike svih vremena”. Magazin The Rolling Stone je tvrdio: “Poslednji genije pop-muzike”
Izuzev četiri minuta jedne protestne, netipične pesme - Pedi nije objavio ništa novo već deset godina. Uporni tinitus (kakva ironija!) i drugi problemi odvojili su ga od muzike na duže vreme. U jednom od novijih intervjua priča o povučenom životu u kojem ga, kako kaže, “više niko ne prepoznaje”.
Pedi danas slavi 66. rođendan.
Misao da je i dalje tu, i da - kako tvrdi jedna priča - “piše tri albuma godišnje, ali nikome ne želi da ih odsvira” - raspaljuje nadu da će se ponovo oglasiti, i mali panteon najdražih pesama svih vremena učiniti većim. Ukoliko se tišina nastavi, razumeću.
Ali, bilo bi lepo da i on konačno čuje tišinu, neometanu zujanjem. Kakva šansa za kosmičku pravdu da se dokaže.
Jedna od najlepših pop-pesama ikada napisanih i otpevanih nam je na današnji dan pre četrdeset godina zakucala na vrata, i zauvek se uselila u naše živote. U međuvremenu smo se iseljavali i useljavali. Prva-druga-treća selidba, iznajmljeni stanovi.
Kasete, vinile i diskove sa ovom pesmom smo pakovali u kutije, nosili sa sobom i raspakivali u novim prostorima sa kojima još uvek nemamo ništa zajedničko, nijedan provedeni dan, nijedno sanjanje.
Zato je obično bila među prvim pesmama koje bi trebalo pustiti glasno u tom novom prostoru, da bi postao naš.
“This must be the Place” je poput najdražeg kutka u stanu. Ona je fotelja u koju mogu sesti i dvoje ako se malo zbiju. Ili lampa za čitanje. Ona je udobni dušek, ili krevet pod prozorom u koji tuče sunce, mačka koja spava kraj stopala.
*
Negde ovih dana pre tačno deset godina uselili smo se, konačno, u "nešto naše”. Nisam čekao raspakivanje kutija, kablove i zvučnike - slušao sam je sa telefona. Taj zvuk je bio sličan onome koji se nedeljama pre toga čuo sa tranzistora majstora i molera, ali meni je, u tom trenutku, bio najlepši i najdraži zvuk na svetu. Konačno smo bili svoji, na svome.
Sudopera, police, plakar, televizor, ogledala, fotelja, stočić, sto za pisanje, dodatne police... sve to je došlo posle.
Stihovi “Home, is where I want to be / but I guess I'm already there / I come home, she lifted up her wings / Guess that this must be the place” ušli su u naš stan pre svega toga. (To, verovatno, dosta govori i o mom organizovanju prioriteta, ok.)
* Već nekoliko nedelja se pitam da li, koja, i kakva muzika se može slušati u ovakvim vremenima. “This must be the place” ima lekovito dejstvo i sada. Ona ne peva o tome da zlatni kraj postoji, i da će sve biti u redu. Ipak, ona podseća šta svemu daje smisao, a to je ljubav, da stvari mogu biti bolje, i da ovo zaista može biti naše mesto.
Dejvid Birn peva “for a minute, or two”, ali valjalo bi se boriti za više.
*napomena: Scenario za film je kratak, ali zahteva punu pažnju gledaoca, uvek otvoreno oko za detalj, nešto imaginacije, i razuma.
1 EXT / ŠIROKI PLAN / NEMAČKA, 1935.
U toj zemlji već dve godine postoje koncentracioni logori, a njom od te godine suvereno vlada Jedan Vođa, "Firer". Bertold Breht je već pobegao iz te zemlje, i podelio sa svetom najpotresniju rodoljubivu pesmu ikada napisanu („O Nemačka, bleda majko / ala su te udesili tvoji sinovi / da među narodima sediš kao ruglo / ili kao užas.“) Iz zemlje su pobegli i Tomas Man, Hana Arent, Gropius, Albert Ajnštajn, i još stotine hiljada ljudi. Milionima beg neće uspeti.
2 EXT, UŽI PLAN, BEOGRAD, 1935.
Ne tako daleko od tog užasa, na ovdašnjim prostorima jedan čovek proklinje po skupovima, predavanjima i novinama Evropu, Jevreje, kao i sapun, teleskop, mikroskop, železnicu, parne mašine i druge dokaze progresa, koje On vidi kao neprijatelje.
(Da je sapun smatrao neprijateljem tvrdi i njegov kratkotrajni đak, Petar II Karađorđević, koji je odustao od njega kao učitelja iz higijenskih razloga.)
3 CLOSE UP, BEOGRAD 1935.
Zove se Nikolaj Velimirović, i vladika je Srpske Pravoslavne Crkve.
Napomena scenariste: u montaži možemo izbaciti detalje o ordenu koji je dobio od Hitlera 1934. za obnavljanje nemačkog groblja, kao i scene koje nam otkrivaju da je Nikolaj nekada bio ekumenista, te poznat i kao anglofil naklonjen protestantizmu, zato što ne pomažu razumevanju suštine priče.
4 ŠIRI PLAN, ENTERIJER, 1935.
U okviru projekta etabliranja „svetosavlja“ kao ideje (i termina koji je 1932. skovao Dimitrije Najdanović, kasnije pripadnik fašističkog pokreta „Zbor“ Dimitrija Ljotića) jedne večeri taj mrzitelj mikroskopa, železnice i sapuna u sali Kolarčeve zadužbine izgovara:
"Ipak mora se odati poštovanje nemačkom Vođi (Hitleru), koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jednom svetitelju, geniju i heroju." *
Reči "SVETITELJU... GENIJU... HEROJU... "odzvanjaju, dugo.
6 FAST FORWARD, 2003, mesec maj,
Krupni plan dokumenta / odluke. Srpska Pravoslavna Crkva proglašava Nikolaja Velimirovića za sveca.
7 INTERSEKCIJA, KRUPNI PLAN I GLAS MIRKA ĐORĐEVIĆA, 2016.
Mirko Đorđević: “Tužna je bila sudbina mladog Nemanjića a kako ga danas slave i ko ga slavi još je tužnije i ružnije.”
8 MONTAŽNA SEKVENCA, Brzo premotavanje, materijala je mnogo, teško je izabrati:
Na preskok vidimo kako se citatima N.V. u javnosti služe, i iza njegovog lika kriju - uglavnom baš, baš loši ljudi.
9 MONTAŽNA SEKVENCA, KLIPING/NASLOVI IZ MEDIJA, mesec maj 2023:
Narator: Srpska Pravoslavna Crkva poziva (po tonu saopštenja bi se više reklo: insistira) da u četvrtak, 25. maja učestvujete sa vašom decom u Spasovdanskoj litiji, na čijem čelu će biti “kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja, koji će izuzetno biti donet, radi utehe naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja.”
10 MONTAŽNA SEKVENCA - NARATOR PREKO SCENA PROPASTI ŽIVOTA U SRBIJI, 1982 – 2023, U KOJIMA VIDIMO I DELA I NEDELA PROMOTERA "DUHOVNOG OKREPLJENJA".
Narator: "Kako će se ovaj film završiti? Konačnim zaglavljivanjem trake u projektoru, koja će izgoreti? U bioskopsku salu će uleteti oni koji veruju da je i film đavolji izum? Zatamnjenjem? Ili postoji šansa da dođe do toliko željenog, i neophodnog preokreta? Nastavak filma zavisi i od toga šta vama donosi “duhovno okrepljenje”. Možda su to ipak ideje zemaljske pravde, slobode izbora, ravnopravnosti, jednakosti i saosećanja, a ne mošti jednog tipa koji je bio protiv svega navedenog, i kojeg sada stavljaju na čelo kolone."
11* Dodatak posle odjavne špice:
Navedeni citat o Hitleru Nikolaja Velimirovića prenet je iz publikacije “Nacionalizam Svetog Save” koju je u Beogradu izdalo Udruženje Srpskog pravoslavnog sveštenstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke 1935.
(Slobodanka Ast će primetiti: “Indikativno je da su izdavači i urednici dela Nikolaja Velimirovića u kasnijim izdanjima ovaj pasus "preskočili.")
Nekoliko dana nakon objavljivanja albuma “Let’s Dance”, muzički kritičar magazina “The Guardian” je napisao: “na prvo slušanje čini se previše komercijalnim, ali dodatna preslušavanja će vam otkriti da je u pitanju klasik.”
Dejvid Bouvi je do tog trenutka već uradio s v e.
Stvorio je i sahranio Zigija Stardasta koji mu je već obezbedio mesto u večnosti. Zatim je pokušao da kreira rok-operu inspirisanu Orvelom, bio je beli soul-men, Čovek koji je pao na Zemlju, Beli Vojvoda, svirao sa Lenonom i Markom Bolanom, bio neustrašivi eksperimentator koji je izluđivao izdavačku kuću nekomercijalnim materijalom pravljenim sa Inom i ekipom u Berlinu, raspravljao sa Berouzom o budućnosti medija i muzike, ozvaničio početak osamdesetih albumom “Scary Monsters", recitovao Brehta, pevao sa Bingom Krozbijem božićne pesmice, glumio Čoveka-slona.
Preostalo mu je još samo jedno: da postane pop-zvezda.
Mnogo godina kasnije Najl Rodžers, producent “Let’s Dance” je pričao o prvim susretima sa Bouvijem, razgovorima o džezu, trubačkim aranžmanima Nila Heftija i Stena Geca; kako ga Dejvid uverava da bi njegov naredni album trebalo tako da zvuči, ali i kako je prva verzija naslovne pesme u početku zvučala kao “melanholična folk-pesma”, sve dok Najl nije predložio da to postane pesma “uz koju će ljudi igrati”.
„Dugo je pokušavao da definiše stvari. Pojavio se nešto kasnije na vratima noseći u rukama album Litl Ričarda na kojem ovaj pozira kraj velikog Kadilaka. "Ovo želim da napravim!"
*
U trideset i šestoj godini Bouvi potpisuje ugovor sa novom izdavačkom kućom, menja frizuru, oblači belo odelo i počinje izvođenje najtežeg eksperimenta karijere:
Dejvid Bouvi, mega pop-zvezda.
„Let’s Dance“ je prodat u više od 10 miliona kopija i postao je njegov komercijalno najuspešniji album, a tokom turneje „Serious Moonlight“ ga je uživo videlo gotovo tri miliona ljudi.
Ipak, nakon njega je prvi put upao u kreativnu krizu.
Kada se nađeš na vrhu, nemaš gde dalje.
U filmu „Moonage Daydream“ Bouvi priča: „Nisam više znao ko sam kao umetnik. Postavio sam sebi parametre koji su me ograničavali na ono što sam pretpostavljao da ljudi žele. Nikad nisam hteo to da uradim. Nikada nisam želeo da budem na sceni i udovoljavam ljudima. Želeo sam da ljudi vole ono što ja volim. Ne da im dajem ono što oni vole.”
Nik Stivenson će u sjajnoj knjizi o Bouviju ceo taj period definisati kao „akumulacija kapitala i širenje granica (...) Nestao je imidž autsajdera i izmeštenih predstava iza kojih se naziru denaturalizovani aspekti pola i sekusualnosti. Na celoj turneji Bouvi je glumio strejt muškarca u odelu uz koga su preglasni bubnjevi i mačo gitare koje sviraju momci iz benda, što je prilično neobično za čoveka koji nedugo pre toga hteo da rokenrol okrene naglavačke.“
Iznad svega, ipak, i uprkos činjenici da je Bouviju trebalo deset godina da ponovo pronađe pravu novu formu - ostaje savršena pop-muzika.
Iako mi je verzija „Modern Love“ koja se pojavljuje u filmu „Moonage Daydream“ draža >> , zato što otkriva potpunu veličanstvenost te pesme – ovoga puta stavljam onu originalnu, "sa momcima u prugastim odelima".
Jer, to je to: pop.
Album „Let’s Dance“ je objavljen pre tačno četrdeset godina.
I postao prvi album koji sam kupio u životu.
"Gets me to the church on time."
p.s. Po nekim (nepotvrđenim) podacima "Let's Dance" je prodat u većem tiražu u Jugoslaviji nego Italiji, državi koja je imala tri puta više stanovnika od SFRJ.
.jpg)
